У Обреновачки забран смо се упутили градским аутобусом бр. 860М (нашли смо се на почетној станици код Галерије). За свега 40 минута вожње (12 km од Београда) стигли смо на станицу Обреновачки безени где нас је сачекала Јелена Туцаковић (дипл. инж. шумарства), представник Управљача Јавно предузеће за заштиту и унапређење животне средине на територији градске општине Обреновац http://www.jpzzs.org.rs/.

На самом почетку трим стазе која пролази кроз Забран, Јелена нам је испричала зашто је ово подручје тако интересантно па га је било важно заштитити (2010. године Завод за заштиту природе Србије је урадио Студију https://zzps.rs/). Истакла је да у ближој околини нема оваквих шума и да Обреновчани радо долазе овамо (пешке или бициклима) да се одморе. Рекла је да ћемо можда имати прилику да видимо две посебно ретке и лепе биљке, чути многе птичице али имати прилику и да испробамо справе поред трим стазе. Обратила нам је пажњу на правила понашања која су написана и на табли на самом улазу у подручје.

Ми смо после заиста имали прилику да видимо и сликамо биљку коцкавицу, да трчимо по стази, сакупимо опало лишће храста, јасена, врбе, тополе али и да на насипу уберемо маслачак, љубичицу, ледињак и ставимо у наш Радосни хербаријум.

Једино што нисмо видели је дремовац, биљку која доста личи на висибабу али верујемо нашем Управљачу да је има у забареном делу Забрана. С обзиром да је тог дана био светски дан воде, на папирићима смо написали захалност води. Пустили смо по један осушени лист храста низ Саву у знак обећања да ћемо је више чувати. И не само воду већсве што нам природа даје!