На „Глинару“, која је пре две године проглашена за заштићено станиште (https://glinara.rs/) свратили смо на кратко да се поздравимо са Драганом, Урошем и Михајлом, управљачима овог подручја (Удружење грађана „Зелено-Плави Коридори“). Они су нам испричали да је Глинара, одакле се некада позајмљивала глина, сада посебно важно место за птице у близини града због три строго заштићене врсте које се гнезде баш у лесним одсецима насталим активношћу човека. То су пчеларица - Merops apiaster, брегуница - Riparia riparia и црна чиопа  - Apus apus. Глинара је значајана и зато што овде свраћају и птице из суседства, тачније са међународно заначајног подручја за птице „Ушће Саве у Дунав“ које обухвата простор Панчевачких ада, бару Реву и Форланд леве обале Дунава и ушћа Тамиша.

Михајло нам је поделио сличице са птицама где је написано нешто о њима а имали смо прилику да неке видимо у лету, па чак и фотографишемо. Сазнали смо да овде има и 7 врста водоземаца од укупно 23 врсте које живе у Србији: шумска жаба, гаталинка, обична крастача, црвенотрби мукач и посебно значајна велика зелена жаба која је заштићена врста. Лако је било запамтити да и гмизаваца има исто толико од укупно 27 врста које живе у Србији. Заштићене су: Ескулапов смук, степски смук, рибарица и белоушка – али нажалост нисмо имали прилику да их видимо. Само смо могли да чујемо како неки гуштер шмугне кроз траву док ми пролазимо!

Након што смо се почастили сокићима кренули смо пут Милићевог брда (високо 279 m н.в), које је пошумљено за време пошумљавања целог Београда када је постојала замисао да треба створити заштитне и излетничке шуме око града. Пошумљавање је вршено после Другог светског рата, у периоду од 1951. до 1981. године. О овој парк шуми где доминирају сађени четинари и где је на моменат изгледало као да смо на правој планинини, се стара Јавно комунално предузеће „Зеленило Београд“. И сазнали смо још једну важну ствар - на Милићевом брду су били положаји артиљерије српске војске у Првом светском рату, а познато је и као „келтско-примски“ видиковац.

Враћајући се на полазну тачку, три сата након шетње, једна група нас је успела да скрене с пута (вероватно су нас трагови неког четвороточкаша повели у кривом правцу), али нас је Јагода брзо „пронашла“ и вратила на прави пут! Зато кад кренете на Глинару у шетњу, пратите планинарске ознаке и табле које је поставио управљач о томе шта је дозвољено а шта забрањено, поштујте њене становнике и домаћине (биљке, животиње и „Зелено-плаве коридоре“) слушајте птичице и нећете залутати.

Наша авантура се завршила буквално у блату! Сами смо га направили од глине и воде коју смо понели са собом. Изван границе заштићеног подручја, били смо мали грнчари и користили глину баш као што су то некада на велико чиниле циглана у овом крају.

Уморни, као да нисмо били само на брду, кренули смо низбрдо асфалтним путем до станице аутобуса бр. 32. Горе је остала Глинара. Мало позната и скривена, са дивним погледом на Дунав. И врло рањива!